Drvena pesma - Đorđe Balašević

Snio sam nocas, nikad prezaljenu stvar,

mog drvenog konjica;

kanap i zvuk tockica, vrbice zvon.

«Za mnom, verni Sanco moj,

u pohodu na Nespokoj.»

Snio sam jos i svoju prvu tamburu,

kako k’o nocna dama,

iz juznog Amsterdama.

Iz izloga mene klinca zavodi,

na smrtne grehe navodi.

'Di je to drvo raslo,

od kog je tesana?

Da l' se pod njime

neko, nekada ljubio?

Otkud u njemu izvor,

svih mojih pesama?

Da l' je to znao

onaj ko ga je dubio?

'Di je to drvo raslo,

vrh kojih bregova?

Da l' nas je ista,

kisa mladjane zalila?

Ko mu je grane kres’o,

mati ga njegova?

Cija je ruka lisca,

s jeseni palila?

Da znam.

Snio sam onda krevet, sav u cipkama;

obesnu igru vatre, sklopljene salukatre.

Na uzglavlju ruza u intarziji,

pod kojom smo se mazili.

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan,

novembar, izmaglica i kvartet dragih lica.

Maleni cun nasred luke pokisle,

da me u vecnost otisne.

'Di je to drvo raslo,

spram kojih vetrova?

Da l' je pod njime,

neko za nekim zalio?

Sto ga je grom obis’o,

mati ga Petrova?

Ko je u sake pljun’o,

pa ga strovalio?

Jedina moja mila, sto si me budila;

bio sam tako blizu, nalicja vremena.

Taji se jedno drvo u mojim grudima;

gde li ce nesto nici iz toga semena…

Da znam.