Gazela - Arsen Dedic

Ovdje se radi o pravoj pravcatoj

Premda malo nejasnoj gazeli

Životinji iz mojih ljepših snova

Što mi priprostu dušu veseli

Tražeci u sebi više nego imam

U najtamnije zakutke duše sam virnuo

Sve sam u sebi već klasificirao

Ali gazelu nisam dodirnuo

Nestalna gazela što se prelijeva nestaje

U neke boje pustinjskoga pijeska

Pretvara pustare moje u vedra jezera

U kojima joj se ljupka slika ljeska

Katkad tek učtivo počiva u mojoj utrobi

Nedokučiva ko nerođeno dijete

Katkada tumara lelujava prikaza

Po tumorima moje mrzovolje i sjete

Kada se zateknem u umornoj stanci

Kad nigdje više ništa ne očekujem

Čujem blagi topot njenih krhkih nogu

Ko golem bubanj pod njima odjekujem

U vitkom galopu mi jezdi kroz dušu

I duša moja je ko opita

Ko iskrena bludnica duša mi se otvara

Dodiru tih gracioznih kopita

Odakle tako egzotično živinče

U mojoj pitomoj dušici

Ko da se kakva blistava princeza

Nastanila u potleušici

Može li njeno prisustvo pretvoriti

Ovo jadno tijelo u raskošnu palaču?

Ja živim u neprestanom strahu —

Njenu čistoću okaljat ću

I bojim se da neću shvatiti što znači

Njen ljupki zov u ovom strašnom vremenu

Da će mi pobjeći prije nego nađem

Alkemijski put k njenom otmjenom plemenu

Imam tu gazelu, ah, kakvu gazelu

Negdje u tijelu, u truloj ljusci

Ali preobrazbe alkemijske nema

I lik moj ostaje ljudski